Postoje gradovi koji su spomenici, i postoje gradovi koji su živi organizmi. Mostar je oduvek bio ovo drugo, zver koja te miluje hercegovačkim suncem, a onda te ujede vrelinom asfalta. Ako zaista želiš da razumeš taj grad, nemoj ići na Stari most da se slikaš sa turistima. Ideš na Rondo. Tu, u tom savršenom krugu gde se šest aleja uliva kao šest vena u srce, tu počinje i završava se svaka mostarska drama.
Rondo nije samo trg. To je filter. Tu se oduvek znalo ko je ko i čija reč koliko “pika”. Sa jedne strane tog kruga, život je sladak, miriše na lipe i na onaj prvi jutarnji espreso dok grad još spava u senci platana. Sa druge, on je gorak, težak i mučan, noseći u sebi miris baruta, pepela i onog najtvrđeg hercegovačkog krša koji ti ne dozvoljava da zaboraviš ko si.
Kako su rođeni „Rođeni“
Fudbal je u Mostaru oduvek bio porodična stvar, nešto što se nasleđuje kao prezime ili kućni broj. Nadimak koji danas definiše identitet jednog kluba i čitave jedne raje nije smislio nikakav novinar, niti je došao iz glave nekog funkcionera. Legenda kaže da je to bio čisti, iskreni krik jednog vernog navijača.
Gledajući te momke kako na vrelini od četrdeset stepeni „ginu“ za svaku loptu, kako se bacaju na onaj sasušeni travnjak kao da im od toga zavisi goli život, taj čovek je iz dubine grla, onako kako samo Mostarac ume, povikao: „Naprijed, Rođeni!“
Ta reč je bila presuda. Ti momci na terenu nisu bili plaćenici sa strane; bili su to momci iz komšiluka, braća iz sokaka, deca koja su prohodala na istom tom vrelom kamenju. Od tog trenutka, Velež je prestao da bude samo sportsko društvo. Postao je brat. Postao je „Rođeni“. Taj nadimak je postao neraskidiva nit koja spaja krug Ronda sa svakom mostarskom dušom.
Zlatna epoha i balet na kopačkama
Sedamdesete u Mostaru nisu bile samo decenija. Bile su religija. To je bilo vreme kada je Velež bio poezija kretanja. Dok se u ostatku Jugoslavije igrao fudbal na snagu i mišiće, pod “Bijelim brijegom” se igrao fudbalski džez. Miris svežeg asfalta posle letnje kiše mešao se sa kolonjskom vodom onih koji su sa Ronda kretali put stadiona, uvek u belim košuljama, kao na praznik.
Bajević, Marić, Vladić. Čuveni BMV. To nije bila samo skraćenica za brze automobile, to je bio sinonim za eleganciju koja je prkosila zakonima fizike. Tada se fudbal igrao za „raju“, a raja je bila surova, ako nisi znao da prodaš fintu, džaba ti golovi.
U Mostaru je oduvek bilo važnije imati stila nego imati rezultat. Jer poraz se preživi, ali ako ispadneš „papak“ na terenu, to ti Rondo nikada ne bi oprostio.
Partizansko groblje: Kameni cvetovi u senci zaborava
Iznad tog Ronda, na brdu koje čuva leđa gradu, ćuti jedan drugi grad. Partizansko groblje. Vizionarsko delo Bogdana Bogdanovića, taj „kameni cvet“ izgrađen od mostarskih nadgrobnih spomenika, bio je oda slobodi i mladosti. Nekada je to bilo mesto gde su se krile prve ljubavi i gde su navijači dolazili po blagoslov pre nego što „Rođeni“ istrče na teren.
Danas, Partizansko stoji kao živa rana Mostara. Devastirano, išarano, prepušteno zubu vremena i ljudskom zaboravu, ono je ogledalo one gorke i mučne strane grada. Ti kameni cvetovi, koji su nekada slavili život, danas svedoče o tome koliko duboko možemo da padnemo kad počnemo da mrzimo sopstvenu istoriju. Ali, čak i takvo, srušeno i sivo, ono i dalje nadgleda grad, podsećajući nas da su koren i inat jači od svakog čekića.
Krik kamena: Dan kada je Stari pao
A onda je došao mrak građanskog rata. Mostar se pretvorio u kavez. Najteži udarac, onaj koji je zaboleo svakog ko je ikada udahnuo miris Neretve, desio se 9. novembra 1993. godine.
Stari most, taj kameni polukrug koji je vekovima spajao obale i ljude, srušio se u hladnu, smaragdnu reku. Za Mostarce, to nije bio samo pad kamena u vodu. To je bio trenutak kada je srce grada prestalo da kuca. Most je bio simbol svega što je Mostar nekada bio; elegancija, stabilnost i neraskidiva veza između suprotnosti. Bez njega, Rondo je postao pust, a Velež je ostao bez svog doma, postajući prognanik u sopstvenom gradu.
Inat koji ne umire
Ali Hercegovina je surova majka, a njena deca su tvrdoglava. Taj krš te nauči da se ne predaješ. Mostar je grad koji je podigao svoj most iz Neretve, kamen po kamen, ruku pod ruku. Taj isti inat je održao „Rođene“ i kad su bili na dnu, bez stadiona, bez para, ali sa onim istim krikom navijača koji im ne da da nestanu.
Danas, dok sediš na Rondu i povlačiš poslednji dim cigarete, osećaš tu provaliju. Život je opet sladak u baštama kafića, sunce i dalje sija onako kako samo u Mostaru ume, ali gorčina je tu. Svaka ulica, svaka stepenica na Partizanskom i svaki novi kamen na Starom mostu nosi ožiljak koji ne zarasta.
Moderni fudbal je možda postao industrija, statistika i novac, ali u Mostaru se i dalje traga za onim starim šarmom. „Zvižduk“ nije tu da vam broji golove. Mi smo tu da tražimo onaj drhtaj u glasu dok se priča o starim vremenima. Mostar je ostao zarobljen u tom krugu Ronda između mita o lepoti sedamdesetih i surove realnosti novog veka.
Možda se Veležov sjaj nikada neće vratiti u onom istom obliku, ali dokle god postoji neko ko zna da oseti razliku između ponosa i poniznosti, Mostar će živeti. Jer u ovom gradu, utakmica nikada ne prestaje. Samo se poluvremena menjaju.
Zvižduk. Jer sećanje na mostove, „Rođene“ i kamene cvetove Partizanskog je jedina pobeda koju nam niko ne može oduzeti.
